Neko će reći da nema za koga da glasa, jer su svi oni isti. Ali…
Da li neko od vas zna koliko ima predsedničkih kandidata na ovim izborima? Nisam slučajno onomad pomenuo tačan broj! Al’ dobro. To ste možda i znali.
A da li neko od vas zna koliko ima lista na parlamentarnim izborima? Olakšaću vam i dati link (ako ne i konkretan odgovor), pa da ne morate (sami) da otvarate novi prozor browsera.
Pa dobro. I šta onda? Mislite da nam i nije neki izbor? Mislite da je svejedno za kog ćete glasati? Mislite da su svi oni isti? Kome god da damo glasove sklopiće dil se sa onima kojima nikako ne bismo dali glasove, a sve samo da bi došli na vlast (ili ostali na njoj), je l’? Principom vođen čovek najčešće ostane gladan, pa što bi se njime vodili političari (većina verovatno i ne zna šta princip znači).
Ne bih trošio redove i prostor između njih tezama šta ako se ignorišu izbori, šta ako se precrta listić, šta ako ovo i šta ako ono. Nadležni su ispirali svoja usta i naše uši teorijama, verovatnoćama, procentima,… Mnogi će reći da na ovim izborima baš i nemamo pravog izbora.
Ali, baš ovo nemanje izbora nas vraća na naslov ovog priloga – da li smo zaslužili da imamo izbora? Šta smo učinili da bismo zaslužili izbor, da bismo imali bolje političare (uz pretpostavku da je tako nešto moguće)?
Zagrebao si debelu temu. Teško je tu biti sažet.
Kao i u većini životnih dilema, i u ovoj posebno mesto ima – mera. Dodatno i – sloboda. Sloboda merenja – biranje. Merenje slobode – u odnosu na šta? Šta je etalon?
Kako da ove konceptualne “žvake” shvate mediokriteti? Sa jedne strane, ni jedno društvo ne može bez njih, sa druge, oni se tako blentavo lako odriču slobode.